Sva moja slova

Čitavog života je bio kukavica. Nikada nije imao hrabrosti da se zauzme za sebe, da uradi nešto dobro, ljudski, muški… Čitavog života se provlačio kroz život, nije se nadao ničemu, nije imao planove. Čitavog života je čekao neko čudo da mu se dogodi. Ustao je i tog jutra mrzovoljan i gladan. U kuhinji ga je…

Odakle ti proleće u očima pa ti pogledi pupe kao izdanci na mladim granama stabala koja jedva čekaše da gore ozelene i sunce im, svojom toplinom, umije promrzla stabla? Znaš li da tim pogledima možeš moje snove začarati, pa ih ukrasti da ih kao krilate konje kroz nebesa galopom teraš, a meni ostaviti samo tragove…

Kafu sam popio čekajući se u ulici sećanja dok su nebom brodili moji pogledi… Utopili su se u ostatke tragova…, krnjih, drugačijih, izmišljenih, željenih, ostvarenih i neostvarenih, i svih onih drugih koji su ostali iza mene. Godine su naterale sećanja da zaborave na mene a ja sam, sa druge strane, zaboravio na godine, na bol…

Sedeo sam u kafani i čekao ona dva jebivetra da dođu jer rekoše da im trebam k’o ‘leba, kažu pomaži Sićo kako znaš i umeš. Ma… Znam ja njih, uvek neku larmu naprave pre nego što se zapijemo. To im dođe kao uvertira u Rigoleto nad jarkom, novi komad, nepoznat autor… Naručio sam neku rakiju…

Prolazi ova noć lagano. Ne vidim više razloge da budem sanjiv, da tražim načine za odlaganje sna, da probdim još jednom, a bojim se… Mislim, ako i zasanjam nešto, to će sigurno opet biti u vezi sa onim stvarima koje se samo u sanjanju dese pa ti se odatle ne ide, nego bi da ostaneš…

Zapleo se.Pošto-poto je hteo da iskoči iz svoje kože u snu, a nije umeo. Zapleo se, sapleo se i pao, tresnuo o pod pa se probudio i seo na ivicu kreveta. Zamislio se. Udahnuo je vazduh duboko u pluća sa namerom da proveri može li to uopšte da uradi, jer mu se neki put činilo…

Hladno neko veče pred proleće… Izađem napolje a vazduh kao da me seče preko leđa. A treba mi da izađem, da pogledam zvezde, da vidim noćno nebo, da pomislim nešto dobro… Kao da te gore zvede, koje su ko zna odakle i ko zna kad bacile svoj pogled ovamo, mogu da mi kažu nešto što…

Jutros mi se nije odlazilo iz ove kuće. Plašio sam se nečeg nedorečenog, nečega što je i dalje visilo u vazduhu, okačeno iznad dohvata mojih pogleda. Osećao sam kako me stolica na kojoj sam sedeo i šolja savršene kafe mole da ostanem tu i ne odem, da danas, bez jasnog razloga, bar meni jasnog, ostanem…

Nejasan, smušen, skoro bez kuraži,samome sebiprostirah laži o svemu što osećama ne prija mi… Dugo se nisamu pogledu video,jer sam znao da bih se stideošto sam se skrivao,bežao, na sebe režao… Zamagljen,strašljiv,pogled bez srži,kazuje mnoge istine teške,a srce se steglo,boli, jer zna,da samo iskrenine prave greške… I svaki taj korak,lažima vođen,svaki je gorak, tren protraćen,a…

Nemoj. Ne tretitaj nikog kao zaklon od kiše, negde, na putu do sreće. Nemoj. Zatvori prozore ako su vrata već otvorena, jer promaja će zagasiti vatre koje mrakove jedu… Nemoj. Ne dozvoli strahu da ti korak sapne i natera te na već gažene staze… Nemoj.Nemoj se bojati istine. Tvoja je.Živi je.