Čudak

Svako ima nekog čudnog u familiji. Moji su, izgleda, imali isto nekoga. U porodičnim zabeleškama, koje su uredno vođene od pamtiveka na ovamo, zapisan je i upravo ovakav događaj napisan u prvom licu ali bez potpisa i svedoka. Ko je autor i učesnik niko ne zna ali svi sumnjamo na nekog drugog.
Nekoga ko ume sa perom, nekog čudaka…

[„Nosevi: šetnja!“, reče sestra na odeljenju za ORL i nasmeja se svojoj komandi, koja je opominjala pacijente da se ne ulenje previše preko vikenda čekajući ponedeljak i, za neke od njih, odluku o daljem procesu lečenja, a za druge, odlasku iz ove ustanove. Ovo se nije odnosilo one koji imaju nos, jer svi su imali nos, već samo na one koji su imali neku od hirurških intervencija na tom delu lica.


A meni, po malo još ludom od anestezije, odmah se u glavi rodila slika mog, a i ostalih nekih noseva, kako svi oni silaze sa lica i kreću po komandi da šetaju hodnicima bolnice. Gledao sam te noseve, naročito sam obratio pažnju na moj sopstveni, i video sam da svi oni imaju i ruke, i noge. Imali su i oči, malo naherene na stranu, ali nisu imali uši. A nisu imali ni noseve, što možda i nije loše…

Šetali su, a ja sam ih posmatrao sa čuđenjem i nisam mogao a da ne pomislim na to na šta ličim bez nosa koji je otišao da šeta. Stajao sam pored ogledala ali nisam ni pomislio da pogledam u tom pravcu.

Ne!

Nikako se ne bih usudio!

Ko zna kolika je praznina nastala na tom licu odlaskom nosa u šetnju…

Bilo mi je sasvim dovoljno da se čudim. Nisam imao potrebu i da se plašim.


A nosevi su šetali…

Kao neki olovni vojnici, oni su špartali i marširali uz i niz hodnik, koji je na jednom mestu zalamao oštro u levo, pod pravim uglom, i tu su mi se svi oni gubili iz vida. Samo sam čuo njihove koračiće kako zveckaju kao da su obuveni u cokule pendžetirane čeličnim zakivcima…

I odmah me zdrava pomisao odvede na mesto gde stoji pitanje odakle njima te cokule: da li su ih imali oduvek, ili su ih obuli kasnije, kada ja to nisam primetio?

Mora da je bilo ovo kasnije, jer dok sam ja strahovao od ogledala oni su se komotno obuvali u tajnosti i to verovatno samo da bi me zbunili i napravili ludim!

A zasigurno nisam lud, to znam, jer evo tačno ih čujem kako se vraćaju, i samo čekam kad će da izbiju pravo pred mene iz onog, levo, hodnika… Slušam i čekam; ne trpćem. A zvuk tanan, tih, nekako oštar, kao da bocka, kao igla kad te bocne…


Bunovan od bolova što prođoše, pred san upitah, posramljen i stidan: da li mi se nos vratio iz šetnje?
„Njega otpustismo, a Vi ćete ostati sa nama još malko…“]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: