Reč. I ništa drugo.

Rekla mi je da pravim probleme bez potrebe, rekla mi je da sam omatorio, da sam težak i da ja ništa ne razumem više… Slušao sam je sa nekim, sigurno tupavim, polu-osmehom na licu i razmišljao šta da kažem. Zaćutala je, a ja ni tada nisam progovorio ništa. Čekao sam da mi se javi prava reč. Čekao sam i glupo se smejuljio. A reč se gurala. Gurala se između gomile drugih, bauljala u kalu mučnih floskula koje su zauzele vrh jezika, batrgala u beznađu praznih izgovora i podlih opaski, zajedljivih toliko da peku jezik kad preko njega pretrče… Mučila se, jadna, ni kriva ni dužna, samo da bi ja ostao čovek. Ili, možda, postao čovek. Ne znam više…


Nastavila je da priča u istom tonu, a jasno je bilo i njoj i meni da je to samo zato jer ja ćutim. Grdeći i mene i sebe, davala mi je priliku da pustim reč da izađe, da je iznedrim… A ja nikako da prokinem. Nikako…
Još jedno ćutanje…
Umorna je bila više od svega, i to sam video. Ali nije bila u pravu, to sam znao.

I onda reč reče svoje, progovorila je imenom svojim.


Slušaj, rekoh, ne volim lako, u pravu si. Volim jako…jako da skrckam koske oboma, da samo ljubav od nas ostane ako ništa drugo ne valja.
Ljubav!
I ništa drugo…

Tako.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: