Kaplje krv sa prozora na kojem sam razbio staklo jer se zamaglilo od jutarnje studi.
Uplašila se. Pitala me je šta mi je…
„Samo sam želeo da te vidim tako blistavu i divnu, okupanu jutarnjim suncem kao zlatastom kišom posuta, umotanu u ćebe i bosonogu na travi mokroj od noćašnje rose… A staklo je bilo zamagljeno…“ rekoh. „Baš si lepa“, dodao sam.
Požurila je, gunđajući, da mi pogleda posekotine. Uhvatila me je za ruku i počela da čisti staklo koje je ostalo zbijeno u koži.
Prekinuo sam je. „Srećan ti rođendan dušo“, tiho sam joj rekao.
„Ma kakav rođendan, vidi šta si uradio“, odgovorila je ljutkasto.
„Znam“, rekoh, „opet sam sebe zaljubio u tebe… “
Sva moja slova 
Ostavite odgovor