Paprikaš

Naučila si me…
Pokazala si mi, iako je bilo skoro nemoguće, da ljubav može i kašikom da se kusa. Razvukla si magle mojih iluzija i kroz njih, bez reči, pravo sa vrata, provukla mirise koji su se iz lonca uzvisivali ka tavanici, dok sam ja nemo gledao i nevoljno upijao novu aromu ljubavi.

Nisam joj verovao.
Mislio sam da nema premca u slasti, i da je to, mora biti, čista ljubav, od onog kada za kafanskim stolom zamiriše oval mlade i vruće prasetine, dobrano umočene u sveže rendan ren… Sa kožom krtom, pucketavom i tananom, boje bakarnog preliva zalaska sunca koje ugledaš kada čašicu dvanaestogodišnje šljivovice podigneš za zdravicu, mekane, i koja kao da se već na samim usnama topi, a tebi pogled odlutao na neka nedra, pa ti se masna usta razvlače u osmeh a da i ne mariš da li se neko pita zbog čega… I nije te briga da li je smrklo ili sviće kad se sav predaš toj slatkoći.

Nisam verovao…
A ona me je ćutke naučila. Naučila da se kašikom ljubav joj jače oseća, i još veću glad budi, a zasiti te da jedva dišeš. I od slasti, i od ukusa i od iznenađenja. Šta je stavila u taj paprikaš a da nije neko čarobnjaštvo, ja, evo, ne znam ni dan danas. Ali znam da je taj ukus, pravi ukus kako se voli. A gledao sam je kako voli.

Ozbiljno. Predano. Nežno i hitro. Zamišljeno…

A ja…
Pa, sve onom kašikom mlatim po dnu tanjira dok ga ne poderem, pa onda opet…