Ostavio sam kafu i na brzinu se pokupio i izašao iz stana. Morao sam da požurim jer če se mesara zatvoriti, danas radi samo do 1. Krenuo sam peške, naravno, jer nisam hteo da se mučim sa traženjem parkinga. Čim sam izašao iz ulaza krenuo sam na levo, ka najbližoj autobuskoj stanici, mada nisam imao pojma koji busevi tamo staju. Neki če me odvesti gde treba, bio sam siguran… Posle samo par koraka počele su da me bole noge. Nisam odavno išao peške. Ali taj bol nije bio dugo aktuelan – naleteo je Novica.
Novica me je oduvek iritirao, a ne znam zašto. Znali smo se još od srednje škole i povremeno naletali jedan na drugog kasnije. Več prilikom prvog susreta me je iznervirao dovoljno da ga nalupam. Zalepio sam mu par šamara, onako, svojski, šutnuo ga u dupe i ispsovao mu sve čega se setio. Ni sam se više ne sečam zbog čega sam to uradio, ali znao sam da je razlog bio legitiman, za to vreme. Nikad nisam ni pomislio da sam pogrešio, a ni sad ne mislim to. A i zašto bih? Novica mi je bio misterija koja me nije ič zanimala.
Kad god bi se sreli, ovaj ne bi prestajao sa trabunjanjem, a mene, to što je Novica imao da kaže, ni malo nije zanimalo. Ali omatorelo se, pa se krv i glava malo ohladili, i nije mi da reagujem kao nekad što bih… Iz tih silnih priča koje sam slušao, moglo je da se sazna da je dosada bio preko, da je konobarisao i šanirao po Nemačkoj ili Francuskoj dok ga nisu skembali pa deportovali, da mu je čale dao neke „tipove“ za „vale“ koje je ovaj odradio, pa ga posle matori drukao, da se nije ženio jer mnogo voli žene, da ima devojku i kera, da voli kola i da se razume u to… Sve to je moglo a i nije moralo da bude istina, ali svakako mu nije bilo za verovati. Osim ovog za žene, za to sam znao još od ranije. Ali ajde, to je nekako i normalno, medžutim ono što nije bilo normalno je bila njihova reakcija na njegovu žvaku. Meni to nikako nije bilo jasno, ali uvek je bilo zanimljivo da vidim pa sam zato i nastavio dalje sa njim.
-‘De si oče Makarije, hahahaha…
Znači odmah na živac udara…
-‘De si šabane… Šta ima…
-Ma krenuo u bleju, možda vidim nekog pa se malo zezamo… A ti?
E do mojega…
-Ja na jacpi, po neko meso, samo moram da požurim da mi ne zatvore.
-Pa ima mesara kol’ko ‘očeš, i da zatvore…
-Ma ovo sam poručio več,
a dobro im je i meso i cena…
-‘Ajde idemo zajedno, da vidim i ja gde je ta mesara…
Eeeeeeeeeee….!!!
-‘Ajde…
Odmah je počeo sa trabunjanjem o lovi, kolima, gajbama, o kombinacijama… ma nisam ga ni slušao. Samo sam se nadao da mi ovaj susret neće upropastiti ostatak dana. Ali kad bolje razmislim, nikad i nije. Kad god bi ga sreo, uvek sam odlazio sa znakom pitanja u glavi. I imao sam o čemu da razmišljam. Ne kažem da sam bilo šta smislio, ali imao sam priliku svaki put.
-Ima neka cupi,a?
Evo ga, počinje…
-Ma, nadže se…
-Pa to majstore! Ne valja bez cupi. Evo ja imam ovu devojku, baš je volim, i ona mene, jer ko bi me trpeo kad ovoliko serem stalno, i pazi me, ali uvek nadžem neku cupi sa strane… Šta, kad volim,jebiga…
Znači, ne mogu da ga slušam!
-Ka’ka si ti dilea… Pa gde, bre, ti takav, bangav, krezub i lud nadžeš, ne jednu, nego više riba? ‘Aj ne laži, sreče ti…
-E, da ne veruješ… A sredio sam kljove, nisam krezub više, vidi…
I gura prst u usta razvlačeči usne da bi mi pokazao procelansko bele zube… I ima ih gomila!
-‘Si vid’o? Dva soma sam dao, ali vredelo je.
Mislim se, stvarno jeste, izgleda kao da je normalan…
-Sa ovim zubalom, tek sad padaju k’o kruške, da vidiš samo… Nego me ova stisla, ne da mi da izlazim… Kaže, bolje ti je ovde sa mnom nego da ti neko olupa tu keramiku što si stavio… I jeste u pravu, uvek upadnem u neko njesra zbog cupi… Ma treba da se smirim, lepo ti kažeš…
???
Ništa nisam rekao! Baš me briga da l’ če da se smiruje… Kol’ko je luuud, bajo moj…
Glasno sam prečutao prethodnu opasku i osetio nekakav nalet pozitivne energije, kao da če nešto interesantno da se dogodi. Nastavili smo ka stanici dok je on i dalje brbljao. Ko zna dokle bi to trajalo da se nije pojavila neka devojka, žena, šta li… Nisam mogao da joj odredim ni status ni godine. Obučena dovoljno upadljivo, morala je da bude primečena. I Novica je poma’nitao… On se skroz pogubi kad krene u start. Potpuno zaboravi gde je i sa kim je. Ustremi se na cilj i ne staje.
Jedna opaska: dok je bio krezub, jedva sam ga razumeo šta trabunja, a sad sa ovim novim kljovama, opet jedva razumem, samo drugačije. Ne znam bolje da objasnim.
I krenulo je…
-O, pa dobar dan šušušu šišiši šašuše…
Nemam predstavu šta joj je rekao…
Ali ona je imala!?
-Dobar dan, hvala lepo…
-Šešešu šuširišuši šišešašešu kikikikiki..
-Kikiki, hahaha, baš imate smisla za humor…
?????????
I još par puta su razmenili takve poruke, jer ja to nikako nisam mogao da podvedem pod razgovor… I onda:
-Šušušu moj drug šiminimiri mesara šemenemenišu može sam
-Pa nemojte, bez veze mi, drugi put možemo…
-Ma jok… Dirimdurumdaram šimiripirimišeng može on…
Sad se okrenuo ka meni i kaže mi da se ne ljutim ali on če sa damom da mu pomogne u vezi odabira odelceta za kera…
Ja klimam glavom i ostajem u čudu. Šta je, bre, ona razumela od onog šigumigudram???
Odoše oni, odoh i ja i opet sa znakom pitanja u glavi…
Ne razumem. Čovek je kreten po skoro svakom parametru, šta on može da kaže ženi i da je odvoji za par minuta šuškanja?
Ništa, nastavio sam gde sam krenuo mada sam i dalje razmišljao o onom ludaku… Kako, bre?!?
I nisam uspeo ništa da smislim, na kraju…
Stigao sam pred sam fajront u mesaru, uzeo šta sam hteo i okrenuo nazad. I tad mi je sinulo! Il’ sam lud, il’ sam gluv, nema treće, ja moram kod lekara…
Novice, da se teraš ti u pičku lepu materinu!
Sva moja slova 
Ostavite odgovor