Ringišpil

Kroz mlohave ulice je šetao lelujavim korakom. Nije bio pijan, samo lud, kaže.

 Stope su mu išle  svojim putem, a taj se zalamao i uvrtao kako mu je bilo ćef. Gazio je kako je mogao. Bio je srećan jer su cipele koje je obuo te večeri bile one razgažene, i neprijatno udobne, onakve koje ti ponekad spadnu sa stopala a da i ne primetiš, pa se posle nekog vremena zapitaš u sebi, i nekako, budeš ponosan na svoje stare, koji su umeli da kažu da ‘ladnoća vuče od nogu, a ti, kao odjednom, shvatiš da tu ima istine…

Da… Srećom pa nije žurio i nije morao da trči nigde, jer to mu je davalo šansu da upozna grad u jednom novom duhu, iz drugačije perspektive. Jesu mu ulice mlohave, i jesu mu koraci ovakvi-onakvi… nikak’i… Ali nije bio ljut ni tužan zbog toga. Nije imao razloga da na tu noć, na ovaj grad i njegove ulice gleda očima koje gorče a suze ih ne razblažuju.  Mogao je da uživa u arhitekturi i arhipelazima zelenila koje se uvlačilo među kuće i zgrade kao kradom, možda zorom, ili tik pre, i zauzimalo prostor namenjen ničemu, osim sebi samom, apstraktnom toliko da ga je svako mogao pojmiti na svoj način i u njemu tako i uživati, potpuno samostalno i sebi svojstveno, a da, opet,  svi budu potpuno u pravu u vezi oblika, izgleda, funkcije, namene… Nije mislio ni o zelenilu ni o sivilu, rečima tako tipičnim za grad, a koje imaju tek neke dodirne tačke sa bojama… Mislio je o onoj krivudavoj ulici koja se otegla ispred njega i koja mu, kao šešir na vetru, stalno izmiče, krivuda,  koja se poput nekekve amorfne mase stalno migolji i provlači kroz njegove korake pa samo što ga ne saplete. Mislio je na ringišpil, i na onu stolicu do njegove, koju nikako da uhvati a tako je žarko želeo da joj bude bliži, jer nikada nije imao bolju priliku da je dodirne i …

Nije žurio… Nikad i nigde.

Više nije…

A nije ni mario jer je nekome mogla da zasmeta sirovost njegovog šarma ili pikantna sočnost njegovih psovki upućenih nekome ko mu je za nešto kriv, ili možda i nije, jer je mogla svakom da zasmeta njegova očevidno incidentna pojava… mada bi svako, ipak, na kraju priznao da sve to što nekome smeta na njemu i u vezi njega, njemu samom, u stvari, savršeno pristaje, i da nema čoveka koji bi to bolje izneo nego on…

Znao je da za njega svašta pričaju i o njemu svašta misle, i zaista nije mario…

Odavno ne mari…

 I nigde nije žurio.

Nekako mu se noćas  baš dopalo da mu se cipele po tim gradskim ulicama ponašaju kao svinjče u blatu, da se izvrću i obrću kako stignu, da se praćakaju k’o tek uhvaćeno šaranče po meredovu koje bi natrag u rukavac… Nije se opirao.

Nije se bunio ni u sebi.

 Shvatao je da mu je najbolje da sa životom bude drug, da na to drugarstvo gleda kao na nešto lepo i da je bolje da ima makar i ludog druga nego nekog glupog…

 Jer…

 Bolje lud nego glup.

I nije ga je bilo sramota da prizna da je pio. Neko bi rekao mnogo, a on je smatrao onoliko koliko treba za jedno ludilo.

Taman dovoljno da mu život ponovo bude ringišpil…