Sva moja slova

Šta koje pičke matere opet???!!!! Žika je dreknuo iz sveg glasa na maloj pijaci u njegovom komšiluku. Lale! Laleeee?!?! Laleeee…!!!! Pa gde si se denuo, barabo nijedna? Galamio je kroz pijacu vukući za sobom podebeli lanac koji mu je služio kao povodnik, izgleda. A lanac je, očigledno, bio pokidan jer je falio okovratnik. Ljudi na…

„Jebemti…opet? Pa dokle, majke ti?“, na glas pitao je samog sebe pošto ga je nešto probudilo. Skočio je iz kreveta kao oparen, borio se za dah, srce mu je lupalo kao vatrogasno zvono kad oseti požar a oči su mu bile otvorene kao usta neke besne alapače koja je zaređala sa kletvama… Očigledno, nije to…

Na zidu, ispred stola, ogledalo…Na stolu, olovka na papiru…Naočare…,umrljana stakla masnim prstima, spuštene nedavno na sto…Puna pepeljara opušaka…Prazna čaša u kojoj će opet biti rakije…Glava na stolu, pored flaše do pola pune…strahova, jer strahovi krenu kada se košmari primire i drže bez sna u noći punoj mrakova. Da, mrakova, jer ne postoji samo jedan mrak.…

U senkama vetrova vidim tvoje tragove, tvoja mala stopala su igrala po njima uz muzike snenih trubadura koji zaspaše umorni, od puteva kojima su prolazili, krijući se od zimskih oblaka. Tvoje haljine, skrojene na ivicama nebeskih svodova, bojene hladnim nagoveštajima proleća, uske, uz telo ti prionule i svaku tvoju oblinu ističu nijansama letnjeg razvigora, šumskog,…

Odavno se doselio u tu bivšu ciganmalu. Spavao je u ćumezu otvorenih ili, ako je bilo hladno,  zatvorenih ali nezaključanih vrata, gde je bilo ko mogao bilo kada da upadne ako je to poželeo. Tako je, uostalom, bilo svuda okolo, kao nekakva hipi komuna, daleko bilo… Nije njega nešto život šibao pa da pomisli čovek,…

Sa čašom žestokog pića i cigaretom u ruci stajao je ispred ulaza oslonjen stopalom i leđima na zid kafea. U majci kratkih rukava i farmekama izgledao je kao precvali balavander u telu olinjalog švalera. Izašao je da udahne malo vazduha jer je unutra počelo da bude zagušljivo. A i da odmori uši od gluposti koje…

Ne bih više da te volim… Nemam više snage da budem hrabar i da verujem. Probudili su se u meni svi strahovi koje sam mislio da smo oterali… Mada, to je ionako bio samo moj posao, ne i tvoj. Neću biti sam. Biće tu strahovi. Oni, od ljubavi. Ne bih više da te volim… Nisam…

Divne ti oči poglede krase,koso raspletena.Dođe mi da ih uzmem za se’moje da budu, za sva vremena.Divan ti osmeh reči prate,ptico suncem umijena,u srcu mi, za tobom, želja cvate,duša mi onespokojena…Divne ti ruke, nežne i meke,mesto gde snuju moji snovi svi.Sad radosti nisu više daleke,jer moje beskraje krasiš ti…

„Spusti sve tu, dole. Ostavi čarape , ne skupljaj stvari. Ostavi gaćice, neka ih, zaslužile su to.“ Kroz suze je govorila još nešto samo što je on nije više čuo. Drhtavim rukama skupljao je veš koji je pokidao sa nje. Bio je grub. Bio je ljut. Ali bio je on. Najzad. Bio je nemoćan pred…

Neša Džiber je živeo u mom dvorištu. Bio je podstanar kod baba Žiške, treća vrata od naših. Došao je ovamo pre neku godinu, da uči zanat. Učio je bravariju, bio je šegrt kod nekog majstora na Lekinom brdu i bio je pun samopouzdanja. Bio je stariji od čitavog mog društva bar desetak godina a to…