Sva moja slova

Сањао сам. Али не сећам се шта. Не знам да ли ми је криво због тога. Можда би требало да буде… Сећам се да је било лепо… Тамо, у том сну. Некако…као да је све било у реду, као да сам свему могао да нађем меру. Зашто само у сновима могу да одрадим све баш…

Moglo je biti… Ali neće. Nije mu vreme a ni zgoda. Ne njemu, nego tome. Onom nečemu o čemu sam…pa, da kažem, maštavao. Nisam baš maštao jer bi to u ovom slučaju bilo shvaćeno kao relativno zaokružen proces, sa idejom, konceptom i kakvim takvim rezultatom kao konačnim ishodom. Maštavao sam u smislu iščekivanja beskrajne palete…

Gledam reku. Nije čista. Ali nisam ni ja, pa mislim, ima neke sličnosti. Ali, odlika reke je da ona teče, neprestano se kreće i menja se, nikada nije ista. A ja umem da budem veoma trom i nepokretan, nepromenljiv… Znači, nismo baš slični… Za mene je reka uvek bila ista. To je reka. Nema tu…

Pada kiša. Da li će uspeti da spere svu prljavštinu koju nosim sa sobom?  Čisto sumnjam. Nije problem u pojavnosti moje štroke: kupam se redovno, da ne bude neke zabune. Problem je u latentnoj prljavosti koju posedujem. Koju većina ljudi ima, koja se skuplja i taloži svakim postupkom koji učinimo, svakom pomisli koju izrodimo i…

Pričaše mi ljudi da se dobro dobrim vraća. Moguće je da je to i tačno. Ne znam… Još uvek ne znam… Onomad sam mislio da sam dovoljan samom sebi, da mi niko ne treba živ. Bio sam baš osion, prek, ma čudo jedno. Trajalo je to neko vreme i bi mi baš sve potaman tada.…

Pročitah post jedne mlade dame čiji blog pratim, o knjigama, čitanju i percepciji pročitanog. Malo je reći da me je taj tekst naveo na razmišljanje. Upečatljivo je dočarala mogućnosti koje svi čitaoci knjiga imaju dok svoje vreme posvećuju nečijem rukopisu. Da budem vrlo koncizan: objasnila je! I tako, čitajući taj njen tekst, dođe mi u…

Da sam znao da je pad ovoliko bolan, ne bih ni pokušavao da letim, rekoh sebi nedavno. Ali odmah potom se zamislih i stadoh da se preispitujem: da nisam leteo ne bih dotakao oblake; da nisam leteo ne bih osetio snagu vetra koji me nosi kuda poželim;  da nisam leteo ne bih video svet drugim…

Novi dan se dovlači polako. Neretko mi se dogodi da ga i ne primetim, nego, onako, kao da se spajaju i nižu jedan za drugim, dani mi se izvuku iz života kao poslednja para iz šupljeg džepa. Moja greška, znam. Ali odlučio sam da ne može više tako. Neću više da gubim dane zaludno, dosta…