Išao sam…
Išao sam ponekad i puzeći, ponekad u krug, nekad i unazad, da podmirim dug…
Kad je trebalo ići brže, umeo sam i da stanem.
Umeo sam i da letim kad je trebalo odmoriti, a umeo sam i da padnem…
Na trenutke sam i sumnjao da li ću stići, i da li ću svaku prepreku preći, obići…
Nekad sam znao da zaboravim gde sam,
a bilo je dana kad sam se pitao „ko sam“.
I sve sam to umeo dok sam išao, i dok sam stajao, i s’ uma sišao…
Al’ uvek sam znao gde sam krenuo.
I uvek sam znao gde bih svenuo…
Jer…
U naručju tvom
je moj dom…
Sva moja slova 
Ostavite odgovor