Jutro

Kiša je dobovala po krovu čitave noći.

Osvežilo je.

Prolećno jutro je mirisalo na nešto dobro. Mislio je, faliće ovih jutara kad leto krene da žeže. Uzeo je čašu sa vodom i zagledao se u nju.

Zamaglila se.

Otpio je par gutljaja i osetio svežinu koja ga je krepila. Jedan dubok uzdah sa pogledom u nebo pratila je ptičica koja se nasadila na saksiju iz koje je nikla ruža crvene boje. Pticu je nešto, samo njoj znano, pozvalo i odletela je prhnuvši krilima, a to ga je nateralo da pogleda cvet.

Lep cvet. Onako, latice mu se raširile, sve rumene, pune, velike…

Gledao je u tu jednu ružu koja je sama uzela čitavu njegovu pažnju,  pomislio je na nešto što mu je bilo u srcu, a i dalje, nekako, mistično .

Ustao je, skuvao svežu kafu za tu  njegovu nedokučivost koja je dremala iza njegovih najhrabrijih htenja, i pošao da uzme šta je njegovo…