Ukusi rododendrona

Sivi šešir, sivi, otrcani sako,  bordo košulja ili polurolka, kako kad, svetlo smeđe pantalone sa kaišem u odgovarajućoj nijansi, braon, zumbane cipele, poluduboke, i obavezan šal u svim bojama nonšalantno prebačen preko vrata i ruke u džepovima. Jedan sedi pramen je uvek imao želju da izviri ispod šešira, kao da ima potrebu da vidi gde se to krenulo, no, on ga je, uvek uz negodovanje gurao natrag, kao ptića u toplo gnezdo… Taj sedi pramen, prepun stihova i priča bez tačaka i zareza, gde se reči ne prepoznaju niti kazuju što bi mogle kazati, izvirivao je pod šeširom svaki put kada bi stih u njemu poželeo da se oživi. A on, pomalo oronuo u licu, ne previše star za svoj uzrast, i dalje čio i relativno oštrouman, vispren koliko prilike dozvole, okretan više nego što bi se moglo pretpostaviti, nekadašnji mladić a sada boem i poeti nalik, sa penkalom uvek negde zaturenim, tumarao je sirotinjskim ulicama u kojima su priče sakrivene životom koji ih gazi, i nije obraćao pažnju na stihove koji naviru…  Mada, trezan nije ni mogao.

Postoji mišljenje da je on, nesvesno, tražio  priliku da se upozna sa sobom, tražio je svoje tačke i zareze na tim ulicama, i reči koje ih odvajaju. Tražio je način da kaže nešto što mu je bilo važno. Tražio je način da postoji i kada ga se više niko ne bude sećao, sem bircuza i kafanskih podova… Tražio je svoju priču.

„Mr’š u pičku materinu!“, promrmljao je kroz polomljene zube klečeći na jednoj nozi i naslonjenog lakta na koleno noge koja je stopalom bila oslonjena na tlo, dok je šakom držao izgrebano čelo, a krv iz nosa i usta je padala po onim braon pantalonama i zumbanim cipelama. Naleteo je na rupu na ulici gledajući ka jednoj terasi na kojoj je bila ostavljena saksija sa Rododendronom, biljkom čije ime nikako nije mogao da izgovori kako treba, pa je poleteo unapred sa sve rukama u džepovima, i ne stigavši da ih izvadi na vreme da bi ublažio pad, prizemljio se licem i otvorenim ustima od šoka, jer je spoznao da je nagrabusio, pa su posledice bile očekivano krvave uz obilje psovki… U trenu su mu misli skrenule na onu stranu gde se ne ide tako često. Palo mu je na um da se, verovatno,  neće primetiti šta je to poprskalo njegovu odeću, krv će ostaviti samo tamnu mrlju na tkanini, možda će se i oprati, međutim, razmišljao je, te kapi koje su do malopre bile neodvojivi deo njega,  sada su samo još jedna mrtva ili umiruća tvar koja nikakvu budućnost niti funkciju više nema… Zapitao se da li će tako biti i sa svim tim stihovima i pričama kada ih konačno porodi? Da li će se i one odroditi od  njega isto kao i ove kapi krvi, pa postati samo mrlja na čistoj stranici tek odštampane knjige koja, onako topla i sa mirisom štamparskog mastila koje širi oko sebe, postaje nema onomatopeja rođenja nečijih misli, osećanja, sakrivenih duboko između redova ovenčanih zarezima i tačkama? Da li će te reči, u stvari, pričati ono što on oseća ili ono što misli? Da li one kriju ili otkrivaju njegovu istinu ili laž? I šta je od toga zaista njegovo? I kakva je ta njegova priča?

Zastao je sa razmišljanjem jer je počeo da oseća posledice pada i naprasno je odlučio da neće ništa da porađa. „Ovo, bre boli k’o konj da me ritn’o! Kakve priče, kakve pesme, kakvi bakrači… Nema ništa od toga.“

Kako su mu godine prolazile, on je bio sve više sapet svojim unutrašnjim razdiranjima, i sve više se u njegovom ponašanju ocrtavala linija ludila. Sada, on više i ne sumnja u kvalitet koji poneko ludilo može da mu donese, a ludila su bila razna… Ponekad bi ludovao i  previše, a ponekad bi samo njuškao čašu u kojoj je bilo ludilo. Zamišljao je tada izvore rakije, ili ludare, kako je on nazivao, i kako bi okolina oko tih izvora izgledala. Zamišljao je čaše koje se prazne kada ih nagneš da bi popio piće a kad ih vratiš na sto one bi opet bile pune. Zamišljao je šljive, kajsije, dunje i grožđa kako se trčeći pretvaraju u bistre potoke kroz koje plivaju pijani koraci. Zamišljao je burad od dve stotine litara kako se puna tekućine gegaju i pokazujući nevidljivim prstom ka njemu viču rododendronrododendronrododendron… Tada bi tresnuo onu čašu o pod i opsovao svojski jer ga u njegovim poetskim mislima i burad zajebavaju za Rododendron. Ustao bi i otišao preplativši štetu koju je počinio ljut na svoje misli ili osećaje što ga tako maltretiraju. Da mu je da nađe tu jednu tačku, onu krajnju,  koja će zaustaviti sve te reči koje ga more kad im se ćefne… Ma i na zarez bi pristao…

A tada bi, po pravilu, krenuli balončići da se prave oko njega jer je štucao kad prepije. E, kad štucne, celo mu se telo ispomera, onako od stopala pa do vrha glave, kao talas da ga klati po pučini, pa mu iz usta polete ti balončići koji nose njegova pisanja. Mali balončići, to smo shvatili, bili su njegove pesme, stihovi, poeme o koječemu, a oni veliki, što se jedva izrode, behu priče i pripovedanja. Ali morao je penkalom da ih probije pa da ispruži jezik da ih popije, inače ništa od toga. Dok mu se to dešavalo u kafanama, moglo je to i da bude dobro. Jeste izgledalo čudno ali bilo je od koristi. Bar bi imao šansu da zapiše ponešto. Ali kad mu se to dešavalo na ulici, onda je bilo stvarno ludo. Ide čovek, pijan očigledno, i penkalom bocka po vazduhu pa sa isukanim jezikom lovi plen koji je kao vitez kopljem proburazio… Tih balončića je bilo svakakvih: i gorkih, i slatkih, i bljutavih, i oštrih… Baš raznih. I svaki je morao da proba da bi znao kako će ga napisati. Možeš zamisliti kakva je pesma bila kada mu jedan balončić imao ukus sveže rendanog rena, pa dok je pisao ona mu na nos izlazila a na oči suze terala. Neko bi pomislio, da ga je video tada, kako snažna osećanja izviru iz dubine ovog poete… Da, moguće je…samo, ajte vi probajte sveže rendan ren na podlogu od previše šljive, ali one meke, što sama klizi i po jeziku se zavitlava pre nego siđe niz ždrelo da, tek malo, ugreje biće. Nije prijatno, strašne su to stvari, suzu časkom na oči poteraju ma koliko da si jak…

A onda je, jedne lude, sasvim lude noći, pune svega što ruci koja drži penkalo treba, usred muzike koja je praskala i terala talase na one potoke rakijske, balončić koji mu je izgledao visok kao terasa, pao na jezik koji je ispružio tek ovlaš, i razlio se po njegovim receptorima.

Otišao je, ponevši šešir u ruci zajedno sa penkalom, i nikada se više nije vraćao. Neke njegove knjige sam čitao i shvatio sam da ga nikada nisam zaista poznavao. A mislim da nije ni on, do te noći.

Negde je nekome jednom rekao, tek onako usput, da je onaj balončić imao sve ukuse rododendrona.